Салцгитер је обликован индустријом као ниједан други град у Доњој Саксонији. Око 55 одсто радних места је у индустријском сектору. Изложба се стога фокусира на минерални ресурс који је све и започео: руду гвожђа – њено формирање, вађење, топење и прераду.
Још у 3. веку германска племена су овде топила руду гвожђа, о чему сведочи куполна пећница изложена у музеју, откривена 1954. године у германском насељу код Лобахтерсена.
У средњем веку и раном модерном периоду, руде гвожђа из доњег креде, које су лежале близу површине, копале су се и прерађивале за локалну употребу. Средином 19. века појавиле су се веће производне погоне: челичара у Гитертору (1868), коју је основао Емил Ланген, и погон у близини Отфрезена (1869), који је основао Бетел Штраусберг.
У оквиру напора Немачког Рајха ка самодовољности 1930-их, богата лежишта гвоздене руде испод Салцгитера поново су дошла у фокус; геолошки су поново испитана и, 15. јула 1937. године, основана је "Reichswerke Aktiengesellschaft für Erzbergbau und Eisenhütten "Hermann Göring"". Истовремено је почела изградња топионице у подручју Ватенштет–Халендорф и велика истраживања лежишта руде гвожђа јужно од данашњег града.
Петдесетих година прошлог века рударство у Солзгитеру доживело је свој врхунац, запошљавајући преко 6.000 људи и производећи 5,2 милиона тона руде. Почетком 1960-их и овде је почела да се осећа рударска криза. Затварањем рудника Хаверлахвизе 1982. године, рударство у Солцгитеру је дефинитивно престало.
Након Другог светског рата, 1951. године у Солзгитеру је остао само мали челичарски комбинат. Данас је Salzgitter AG, као управљачка холдинг компанија са независним подружницама као што је Salzgitter Flachstahl GmbH, иновативна, глобално активна челична и технолошка групација са преко 160 подружница и повезаних компанија и око 25.000 запослених.
Импресиван модел челичане и производа које производи Salzgitter AG показују значај погона за град Салцгитер и регион.
