Ихтиозавр
Океани мезозојске ере били су насељени разним групама великих морских гмизаваца, такође познатих као морски саури. Најбоље прилагођене животу у води биле су иктиозавре, за које се зна да су постојале од доњег тријаска (тријаски период: пре 250–200 милиона година).
Њихово име потиче од рибљег изгледа; глава, са дугом, зашиљеном њушком, налази се на вретенастом телу које се завршава великим, полумесечастим репним перајем, сличном оном код ајкула и делфина.
Ноге иктиозавра биле су потпуно трансформисане у пераје, које су служиле само за управљање, а не за погон. Структура пераја и читавог скелета јасно показује да иктиозаври више нису могли да изађу на копно. Пошто су рано у свом развоју постали живиродни, више није било потребе да излазе из воде ради полагања јаја. Тако су били створени сви услови за оптималну адаптацију облика њиховог тела на живот у води.
Ихтиозаври су се по величини крећали од величине делфина до величине кита; најмањи облици нису били много дужи од једног метра, док су највећи били далеко преко 20 метара, што потврђује лобања дугачка преко 4 метра из горњег тријаса у Канади. Исхрана мањих врста састојала се од риба и цефалипода, што показују фосилизовани садржаји желуца. Веће врсте, као што је Platypterygius из Солзгитера, вероватно су биле грабежљивци који су ловили мање морске гмизавце, укључујући и мање ихтиозавре.
Платептиргијус има укупну дужину од приближно 4 до 7 метара, са издуженом, клинастом лобањом са релативно малим очима и моћним зубима. Род Platypterygius није само последњи преостали облик иктиозавра, већ и онај који је живео најдуже (50 милиона година). Током овог периода пронађене су различите врсте широм света, што потврђују открића у Аустралији, Европи, Индији и Јужној и Северној Америци.
Честе су проналаске из периода креде у северној Немачкој, иако се обично састоје само од делова кичме или зуба. Пример из Солзгитера је првобитно био комплетан; међутим, неки делови су изгубљени или уништени током вађења и накнадног извлачења из стене. Ипак, укупни облик се може прилично прецизно реконструисати упоређивањем са другим примерцима. Скелет има укупну дужину од око 5 метара. Запажене карактеристике укључују прилично кратак регион трупа и веома мале задње пераје. Скелет је једно од најкомплетнијих налаза Platypterygius и представља основу за врсту Platypterygius hercynicus.
Примерak потиче из аптијских слојева и сматра се да је стар око 115 милиона година. Кроз Јоханеса Вајгелта, професора палеонтологије на Универзитету у Хале, који је од 1937/38. године био запослен као геолог у Рајхсверке, узорка је завршила у збирци универзитета, где ју је Оскар Кун убрзо потом додатно ископао и описао у научној публикацији 1946. године, где је названа Platypterygius hercynicus и тиме призната као нова врста.
Недавне студије (Kolb 2006) потврђују да је овај налаз заиста нова врста.
читати наглас