Информације садржане у пореским регистрима за наслеђе из 16. века пружају први увид у структуру насеља: Имендероф је имао пет обрадивих имања, једну полукоњску фарму и једанаест малих газдинстава; било је то прилично мало село карактерисано пољопривредом. Године 1678. у Имендорфу је живело 80 пореских обвезника, од којих су неки, поред вођења малих газдинстава, бавили се занатом. Поменути су кројач и ковач; у наредним деценијама на листу су додати ткачи лана, ципелари и колари.
Локација села била је повољна саобраћајно, јер су овде пресецали међурегионални путеви (име "Seesener Straße " то и данас одражава). То је имало позитиван утицај на развој Имендорфа у вековима који су уследили.
Основање поште 1791. године – чија је импресивна зграда данас заштићени споменик – дало је Имдендорфу значај изван граница села. Изградња фабрике шећера (1872), млекаре (1886) и, посебно, повезивање са државним железницама Брауншвејга (1887) убрзало је економски бум Имендорфа крајем 19. века.
Само неколико километара од Имендорфа, од 1937. године па надаље основане су Рајхсверке Херман Геринг; њихова производња челика имала је за циљ да допринесе економској независности нацистичког режима.
Имендорф је био посебно погођен далекосежним променама које су пратиле ове догађаје: сељаци су били експроприсани и пресељени. Фабрика шећера и млекара су затворене. У непосредној близини подигнути су бараци за смештај радне снаге, која је у почетку била регрутована из целог Рајха, али су с избијањем Другог светског рата све чешће мобилисани.
1. априла 1942. године село, које је припадало округу Волфенбюттел, постало је део новооснованог града Ватенштедт-Цалцгитер. Ваздушни напад 2. новембра 1944. године, у којем су изгубили животе практиканти из обучног радионица челичане у Имендорфу, остаје урезан у колективно сећање града и данас. Покојници су сахрањени на старом гробљу у Лебенштедту, где спомен-плоча сада обележава та догађања.
Структурне промене у пољопривредном сектору довеле су до тога да је у Имендорфу остала само једна фарма. Сеоска заједничка сала, смештена у некадашњој школи, представља културно срце суседства. Спортски клуб и добровољна ватрогасна јединица су саставни део живота заједнице.