Лихтенбершки уред, који је од разарања замка Лихтенберг био смештен у имању истог имена, био је највиша, суверена управна јединица, чији регистри о наслеђу пружају увид у економско стање села. У 16. веку Лесе је имала два млина, једну фарму оваца и два гостионица. Породица фон Крам била је повезана са Лесеом још од 14. века. 1685. године Јохан Карл фон Крам изградио је имање на улици Белерлер Штрасе, које и данас стоји.

Чак и у географском и статистичком опису кнежевина Волфенбјутел и Бланкенбург из 1802. године, Лесе је описан као "највеће парохијско село у целој земљи", са становништвом од 1.230 становника. Исти извор наводи да се у Лесеу прело велика количина предива. Гајење лана и кућна индустрија прераде влакана лана у предиво били су важан извор прихода у руралним подручјима почетком 19. века. Растућа производња машински пређеног конца и конкуренција памука значили су да је ланарно ткање постало незначајно у деценијама које су уследиле.

Губитак овог извора прихода могао је подстаћи ниже друштвене класе да окрену леђа Лесу. Шездесет мушкараца и жена из Леса званично је забележено у *Braunschweigische Anzeigen* као емигранти, углавном у Америку, у периоду од 1846. до 1871. године. Нису сачувани конкретни подаци о томе колико је људи из Лесе преселило у град током тог периода.

Док је планирао изградњу великог нацистичког стамбеног насеља, архитекта Херберт Римпл саставио је предлог који се простирао преко општинских граница Лебенштедта, Салдера, Енгелнштедта, Репнера, Лесе, Лихтенберга и Брухмајтерсена. Град је требало да прими 130.000 људи. Међутим, само је део планова реализован. Док је источни део новог града, који обухвата делове I–VI око Лебенштета, изграђен уз мање измене, део који се протезао до сеоске границе Лесе никада није реализован.

Летом 2022. године, Лесер форум – удружење локалних клубова – не само да је открио спомен-плочу поводом првог забележеног помена округа 1022. године, већ је и посветио хоп-букову као јубиларни дрво.