Књига жалби округа Лихтенберг, која се сада налази у Државном архиву Доњег Сахарајна у Волфенбјутелу, пружа дубок увид у животне услове становника Репнера током Тридесетогодишњег рата (1618–1648). Живописно описује поновљена разарања и пљачке које су натерале велики део становника да побегне. Неки су нашли уточиште у удаљеним селима, док су други покушавали да преживе у дивљини. Након завршетка Тридесетогодишњег рата, нешто мање од 40 одсто сеоских домаћинстава у Репнеру било је ненасељено.

Иако је становништво Репнера остало практично стабилно неколико векова, оно је доживело неколико значајних промена у 20. и 21. веку. Повећање са 315 у 1939. на 711 у 1950. години било је последица чињенице да су становници комплекса логора јужно од Репнера убрајани у становнике округа удаљеног нешто мање од два километра.

Бараке, изграђене још 1939. године, у почетку су смештале совјетске ратне заробљенике. Од 1942. године па надаље, бараке су служиле као масовна болница. Погинуло је скоро 500 људи, од којих више од половине није имало ни 21 годину. Након завршетка рата, касарне су у почетку коришћене за смештај "расељених лица" (људи који су били насилно расељени и чекали су репатријацију у своје домовине); касније су у њима боравили избеглице и расељена лица.

Од 1955. године, преостале зграде у Кихвинкелу коришћене су као склониште за бескућнике, пре него што су намерно запаљене током вежбе ватрогасне службе у новембру 1976. године.

Најновији пораст становништва Репнера последица је развоја градилишта "Велфенгрунд". Смештено на јужном рубу Репнера, ово градилиште обухватило је изградњу око 60 кућа у две фазе. Његова рурална средина, као и близина језера Салцгитер и највећег округа Лебенштедт са добро развијеном инфраструктуром, убрзали су трансформацију некадашњег пољопривредног села у стамбено подручје.

Бивша школска зграда, у којој се сада налазе сеоска заједничка сала и тренинг сала добровољне ватрогасне јединице, представља центар друштвеног живота за око 600 становника Репнера.