1658
Обнова солног града Цалцгитер почиње рестаурацијом цркве у Фопштет као капеле за мртве и млина на ветру на Виндмюленбергу. Потпуно срушене градске капије су привремено поправљене.
1691
Војводе Рудолф Аугуст и Антон Улрих узвишавају световни манастир Стетербург на статус световног племићког манастира за неудате жене.
1756–1763
Седмогодишњи рат. Војвода Карло I од Бранзвик-Лунебурга је шурак и савезник Фридриха Великог. У складу с тим, 1757, 1760. и 1761. године Французи нападају регион и пљачкају га.
1758
Имовина Швихелдт у Флајхштокхајму служила је као штаб чувеног принца Хенриха од Пруске. По његовом наговору, француски ратни заробљеници уредили су у том имању башту у стилу рококо, која је почетком 19. века претворена у енглески врт.
1761
Француски "Коденвише корпус" је опсео Цалцгитер. То је довело до огромног скока цена. Локалне власти су биле приморане да исплате Французима 20.000 талера као надокнаду. И млади и стари су мобилисани у војску.
1803
Црквене кнежевине у Немачкој су секуларизоване. Хилдесхајмска опатија припада Пруској. Манастир Рингелхајм је укинут. Краљ Фредерик Вилијам III предаје га свом фелдмаршалу, грофу фон дер Шуленбург-Кенерт, који га даје својој ћерки, принцези од Хацфелд-Дракенберг, као мираз.
1806–1815
Наполеонски ратови. Након битке код Јене и Ауерштета, делови поражене пруске војске беже према северу дуж онога што је данас Савезни пут 248. Француски пуковник ла Шез је преузео Салцгитер и постао његов командант. Уклонио је сав намештај из "Тотенкирхе" у Фопштедту (Црква мртвих) и претворио је у војни затвор. Служила је у тој улози до 1815. године. Од тог дана па надаље, била је препуштена да доспе у запуштеност.
1808
Кнежевина Вестфалија је основана као резултат Наполеоновог доласка на власт. Она обухвата бившу бискупију Хилдесхајм и војводство Брунсвик, које је тиме први пут од свог оснивања дошло под страно власт. Та власт је у суштини трајала до 1813. године.
1813
Након битке код Лајпцига, Џорџ III, краљ Енглеске и Хановера, коначно је мобилисао своје поданике, као и становнике бивше бискупије Хилдесхајм, која је 1803. године пала под пруску власт. Они су организовани у "Ландвехр батаљоне" и обучени. Један од тих батаљона, обучен у црвене тунике, био је стациониран у Солцгитеру. Регрутовао је људе из села која су касније постала део округа Гослар. 1815. године овај батаљон учествовао је у бици код Ватерлоа. Око 1910. године цар Вилхелм II пренео је традицију Салцгитерског батаљона на 1. хановерски пешадијски пук "Принцеза Албрехт од Пруске" у Хановеру.
1815–1906
Салцгитерски музичари, Клезмери, кренули су у свет. Са опадањем предења и ткања широм јужног Хановера, сеоски радници и занатлије овог региона нашли су се у тешком положају. Окренули су се музици и кроз њу освојили народе Европе, Северне и Јужне Америке и Аустралије. Заједно са музичарима из Солзгитера, становници 86 градова и села у јужном Хановеру и Брунсвику кренули су у свет.
1847
У овој години глади, гроф Адолф фон дер Декен наручује изградњу чувеног парка Рингелхајмер као мера за ублажавање последица.
1848
У револуционарној 1848. години у сваком граду и селу у региону формирају се локалне милиције; оне из Цалцгитера и Олендорфа намеравају да заузму замак Либенбург и ослободе затворенике. Као резултат тога, бајлавик Солзгитер и његова села су стављени под војну окупацију као казнена мера.
1856
Прва железничка пруга у урбаном подручју, која се протеже од Борсума до Крејенсена, је завршена. Исте године, веће и управа града Салцгитера продају своју градску кућу на Маркту (данас Ратсклерер у Салцгитер-Баду) једном гостионичару.
1861
Кула замка Лихтенберг, која и даље стоји висока 21 метар, срушена је.
1866
У такозваном "немачком рату за уједињење", краљ Хановера стаје на страну Аустрије и јужних немачких држава. Према томе, Пруси окупирају краљевство, које им је коначно додељено Уговором из Прага. У складу с тим, бивше хановерске територије и градови постају пруски. Бивша епархија сада чини управни округ Хилдесхајм. Војводство Брунсвик остало је неутрално током овог рата и стога је сачувано у свом постојећем облику.
1868
Емил Ланген из Солингена (1824–1870) оснива "Акционерско друштво Железара Солзгитер" (Aktiengesellschaft Eisenwerk Salzgitter) на Гитертору у Солзгитеру, са четири разливна пећи, коксохемијска постројења и ливнице. 1870. године смртно је повређен у експлозији високе пећи.
1874
Челника је погођен бечки банкарски криза.
1872
Први бушотин за калијумске соли у овом крају бушен је у гипсаном руднику код Тиде.
1885
Рударска компанија Тидерхал у близини Тиде пробија први штерт, а изграђена је железничка пруга Дернебург–Лихтенберг–Салдер–Брауншвег.
1892–1893
Рестаурација рушевина Лихтенберга и изградња новог торња.
1896
Рударско удружење "Шлус" крсти калијев шрафт на руднику Грејф код Салцгитера; са радном висином од 1.075 метара, он је у то време најдубљи солни шрафт на свету. Вест пуна радости да је 27. марта 1905. године на дубини од 1.075 метара коначно откривен дуго тражени лежиште калијума погодне за експлоатацију заменила је страшна вест да је рудник поплављен продором слане воде.
1911
Шток поташне фабрике Фридрихсрод је спуштен у Вортлау код Флачстокхајма, док је нова купаоница изграђена у Салцгитер-Баду.
1920
Војвода Ернст Аугуст из Брунсвика продаје соларну фабрику компанији "Saline Liebenhalle GmbH Hannover". Соларна фабрика доспева у запуштено стање, а њене појединачне зграде су продате на принудној аукцији 1934. године.
1922
Антон Раки, извођач бушења познат широм Немачке, премешта седиште своје компаније из Еркеленца у Солзгитер. Он гради хале и зграде на Виндмјуленбергу, које 1937. године чине језгро Рајхсверке.
1924
Поташне фабрике у Тидерхалу код Тиде и Фридрихсродеу код Флакштокхајма затворене су по одредби о "Затварању поташних рудника" Закона о поташној индустрији од 24. септембра 1919. године.
1937
:Оснивање Рајхсверке (15. јул).
1939–1945
Други светски рат, са 1.111 упозорења на ваздушне нападе. Иако је топионица често била нападана, стамбена насеља су била релативно поштеђена.