Чак и пре 1800. године у Солзгитер-Баду било је неколико музичара – након наполеонске ере њихов број је почео нагло да расте. У време економских тешкоћа, "Клесмерн" су пружили начин за зараду све већем броју осиромашених сеоских радника, дневних радника и занатлија малих размера.

Први музичари су формирали харфне оркестре. Најмањи ансамбл састојао се од харфе и виолине, а понекад су му се придруживали флаута или вокали. Поред тога, ускоро су почели да се формирају и дувачки оркестри, у почетку као квартети, а након 1820. године и као већи забавни оркестри. Репертоар је зависио од вештине и нивоа обуке музичара, крећући се од локалних и народних песама које су изводили мањи улични оркестри до попоурија и увертира које су изводили велики ансамбли.

Први музичари из Цалцгитера, активни између 1790. и 1812. године, путовали су само у оквиру свог непосредног локалног подручја или широм северозападне Немачке. Ови путовања нису захтевала посебно финансирање. Могли су да почну да свирају чим би стигли до следећег села. Данска, Норвешка и Шведска такође су се досегле пешке или покривеним колима. Оркестар Дамејера био је први који је 1813. кренуо за Русију. Многи други оркестри су кренули њиховим стопама. Неки су свирали на царевом двору и на дворовима других кнезова. Тек након забране музике уследиле након атентата на цара 1881. године, концертне активности солзгитерских хорова у Русији су престале.

Прва прекоморска земља коју су музичари из Цолзгитера посетили од 1812. године била је Мексико. Њихова дестинација је обично била источна обала, иако је било оркестара који се нису устручавали да пређу опасно морско путовање око Кејп Хорна како би наступали на западу Јужне Америке. Међутим, Северна Америка и Аустралија такође су биле међу раним дестинацијама. Чак су путовали у Кину, Јапан, Индију, Арабију и Јужну Африку. Ове прекоморске дестинације морале су бити пажљиво испланиране и унапред финансиране. Трговци из Цалцгитера, а пре свега банкар Сиверс, обезбеђивали су музичарима одећу и неопходна средства за путовање. Чим би зарадили вишак, слали су веће суме назад у Цалцгитер да отплате дугове и издржавају оне који су остали код куће.

Многи музичари из Цалцгитера имали су свој језик, познат као "клесмерски језик". Изрази из локалног дијалекта и низоземског мешали су се са елементима страних језика из земаља које су посетили. То није био потпуно развијен језик, већ се првенствено односио на музику, путовања, прописа трговине, зараду, храну и пиће. До 1890. године овај језик је био веома жив у Солзгитеру, али са нестанком солзгитерских клезмера и језик је пао у заборав. Са појавом "механичке" музике и могућностима за зараду у индустрији, број клесмер музичара до краја Првог светског рата најкасније се смањио до незначајног нивоа.

У част путујућих музичара из Солзгитера, годишњи Клезмер фестивал, на коме наступају ансамбли из целог света, сада се одржава на Клезмерплацу у Солзгитер-Баду.