Тим овог саветодавног центра може се контактирати бесплатно и пружа практичну, персонализовану и безбирократску помоћ. Особље објашњава своје улоге на два примера.

Сабине Вунш[1] је контактирала социјално-психијатријску службу када је приметила да њен брат више не иде на посао и да неколико дана заредом лежи у кревету. "У почетку сам мислила да ћу моћи сама да се носим са ситуацијом. 'Све ће се само средити', говорила сам себи", присећа се она. Када после месец дана још увек није било побољшања, све је више бринула. Али коме се у таквој ситуацији обратити? Становница Солзгитера пронашла је број службе социјалне психијатрије на веб-сајту града. "Први пут сам могла отворено да говорим о својим бригама и страховима и да ме схвати озбиљно", каже сестра.

Управо те недеље организована је заједничка посета њеном брату, током које је социјални радник из службе социјалне психијатрије објаснио природи депресије брату и сестри и изложио опције за хоспитализацију у специјализованој клиници, негу у дневном центру или амбулантску психотерапију. Она је била олакшана што је њен брат прихватио понуду и, након периода чекања током којег је имала редовне разговоре са социјалним радником и специјалистом, успешно обезбедила место у терапијском програму у психијатријској клиници.

Искуство Стефана Рудолфа било је другачије од искуства Сабине Вунш. Како су извештаји о Ковиду-19 постајали све чешћи, његова брига да не зарази вирус расла је. "Људи које сам познавао нису заиста озбиљно схватали моје страхове и одбацивали их као нешто нормално, јер су, наравно, сви о томе размишљали", објашњава младић. Био је свестан да, са 24 године и без претходних здравствених проблема, не припада групи високог ризика, али је ипак избегавао сваки контакт са другим људима и устручавао се да иде у супермаркет. Од првог карантина у марту 2020. године, Стефан Рудолф је напуштао свој стан само због најнужнијих обавеза, и чак тада само уз додатне мере предострожности. Приметио је да постаје све повученији, чак и када је у контакту са пријатељима, и понекад више није имао воље да разговара с њима. Уместо тога, дуго је спавао, лежао је будан ноћу, јео је веома мало и све мање је видео смисла у свом животу.

Затим је онлајн пронашао контакт-податке за телефонску линију друштвене психијатријске службе, наведене међу ресурсима локалне самоуправе за подршку у вези са КОВИД-19. Осетио је олакшање већ после првог телефонског позива. "Захваљујући редовним разговорима и саветима о смисленим начинима провођења времена, успео сам да поново успоставим редован дневни ритам и осећам се боље", објашњава овај млади човек. "Мој циљ је да управим своју анксиозност како бих барем могао да изађем у шетњу."

[1] Сва имена су промењена, а приче измењене до непрепознатљивости