"Ако они који су задужени сада не предузму брзе мере за дугорочно повећање броја општих лекара, систем неге општих лекара у Доњој Саксонији и широм Немачке ризикује колапс у наредних 5 до 10 година", упозорава градоначелник.

Међутим, овај развој догађаја је могао бити предвиђен давно и могао је бити спречен повећањем броја универзитетских места у складу са потражњом. То изазива фрустрацију у Цолзгитеру и у многим другим градовима и локалним самоуправама.

"Веома сам раздражен што федерална влада, државна влада, Лекарско удружење и Удружење лекара обавезног здравственог осигурања у Доњој Саксонији више од 20 година стоје по страни док број изабраних лекара стално опада – а у последњих неколико година и брзо – без да су владе или медицинске интересне групе предузеле било какве контрамере. "Демографски тренд је био предвидив и одговорнима је познат годинама", каже градоначелник, износећи своје мишљење.

"То је исто као и са многим другим питањима! Само када криза постане толико озбиљна да привуче пажњу јавности, тек тада се њом баве у Хановеру и Берлину", додаје лорд-градоначелник.

Као потпредседник Удружења градова и општина Доње Саксоније и члан Извршног одбора Немачког удружења градова и општина и Немачког удружења градова и општина, он ће подићи ово питање и на државном и на савезном нивоу.

Градоначелник Клингебиел: "Позивам савеznу и државне владе, као и стручна удружења лекара, да предузму следеће хитне мере:

1) Број места за студенте медицине мора одмах драстично повећати. Морају се увести подстицаји који ће охрабрити будуће студенте медицине да се специјализују за општу праксу. Такозвана "квота за сеоске лекаре", коју је предложила министарка за социјална питања др Карола Рајман, представља корак у добром смеру, али никако није довољна.

2) Ограничења при упису, која потичу из времена када смо говорили о "шараџијама", морају бити одмах укинута. Врло висок нумерус клаузус више није прикладan. Ускогруди приступ Лекарског удружења је у потпуности погрешан у данашњој ванредној ситуацији.

Чак и ако се ове мере спроведу, проћи ће најмање 12 година пре него што на тржишту постану доступни додатни специјалисти опште праксе. Стога је такође од суштинског значаја

3) поново увести такозваног "Praktischer Arzt" (општи лекар). Зашто квалификовани доктор мора да похађа још више година специјализације из опште праксе поред своје медицинске дипломе да би добио дозволу да води ординацију опште праксе? Многи дипломци избегавају овај пут, јер подразумева велики напор, а доноси скромну финансијску надокнаду. У сваком случају, други специјалисти зарађују знатно више од лекара опште праксе.

4) Омогућити особама које мењају каријеру из одређених професионалних група, као што су медицински асистенти и медицинске сестре, да уђу у професију.

5) Брже и лакше одобравање ауторизација за даље специјалистичко усавршавање лекарима опште праксе.

6) Да се не кажњавају финансијски лекари опште праксе ако преузму пацијенте из других ординација које се затварају због старости лекара. Ако општи лекар пређе одређени број пацијената месечно, он не добија бонус поред своје накнаде, већ, напротив, одбијање. То је демотивишуће и једноставно апсурдно.

7) Обезбедити додатну обуку за медицинске асистенте и потом им омогућити да обављају једноставне медицинске задатке. Северна Рајна-Вестфалија, на пример, већ је покренула програм додатне обуке EVA (Entlastende Versorgungsassistentin).

Завршавајући, Клингебиел својом иницијативом недвосмислено јасно ставља до знања: "Више немамо времена да се играмо са симптомима; уместо тога, морамо се на одржив начин позабавити кореном проблема."