У 18. и 19. веку лана се користио за производњу предива и лана. Међутим, парцеле Ротевасер, које су некада биле низане као низа бисера, више нису препознатљиве на први поглед. Јарак је давно углавном зарастао у врбове жбуње.
Да би ипак привукла пажњу на локалитет, радна група за локално наслеђе Брауншвегске ландшафт фондације поставила је тамо још једну од својих археолошких информативних табли. Јорг Карлауф, службеник за локално наслеђе у Лобмачерсену, прикупио је информације у сарадњи са Архивом града Цолзгитера. Информативна табла о пољима лана у Лобмајтерсену откривена је 27. марта 2025. године у присуству Јан Ерика Болинга (шефа Одељења за културу града Цалцгитер), Катрин Хелм (Градска архива града Цалцгитер), Јорг Карлауф (локални историчар за Лобмајтерсен), Ана Лампрехт (менаџерка канцеларије у Брауншвејгише Ландшафт е.В.) и Хајнрих Шраеплер (портпарол Радне групе за локалну историју у Брауншвејгише Ландшафт е.В.).
Знакови, који су постављени још 1995. године, позивају посетиоце да крену на узбудљива путовања у откривање мање познатих места регионалног историјског значаја у региону Брауншвејг. Више од 30 информационих таблета које су сада постављене пружа детаље о пореклу сваке локације кроз текстове, фотографије и графике. Већина панела је постављена дуж бициклистичких или пешачких стаза и јасно је видљива.
Шта је трулеж лана?
Гајење и прерада лана били су веома захтевни по радној снази. Међутим, пошто су се, нарочито сиромашнији слојеви становништва, ослањали на овај метод производње тканине за платно и одећу, у многим селима широм региона били су успостављени јаме за ретингање лана.
Било је потребно неколико фаза рада пре него што је ланац претворен у ланено влакно. Након жетве влакана са стабљика – које су могле бити дуге и до 70 центиметара – почињао је процес познат као ретингација. То је подразумевало стављање снопова лана у воду ретингационе јаме на седам до десет дана. Да би се притиснуо, коришћен је терет у виду дасака, грања и камена. Неопходан процес труљења под водом припремао је влакна лана за одвајање од дрвених стабљика.
Као и у Лобмајхтерсену, гомиле лана су се налазиле ван села јер је процес труљења производио непријатан мирис. Снопови су затим морали да се суше неколико недеља пре него што су их ткачи лана могли прерадити у корњаче.
У 19. веку прерада лана у Војводству Брунсвик достигла је врхунац услед почетка индустријализације. Данас гајење лана више нема економску улогу. Производња ланених влакана сада је искључиво историјског значаја. Последњи ткач лана у Лобмацтерсену, Хајнрих Вилхелм Беме, био је активан пре 1900. године.
