Мост преко Иннерсте требало је да буде изграђен са два равна лука, док је паралелни притока (Мјуленграбен) требало да буде прекривен једним луком. Налог војводе био је да се мостови изграде од камена како би се "уштедео велики број трупаца", јер је у то време био дефицит трупаца због велике потрошње дрвета у солила Солзгитер. Међутим, када су се ка крају грађевинског периода појавила кашњења, план изградње је измењен и уместо камених лукова постављене су дрвене даске.

Записи о пруженим услугама доступни су у управним канцеларијама Вохлденберга и Билерлахе (близу Зеесена). Као локални становници, Виршиус, игуман манастира Рингелхајм, и Тедел фон Валмоден обећали су своју помоћ радом и запрегама. У изградњи моста учествовало је дванаест манастира из ширег региона, као и 15 градова – међу којима Алфелд, Холцминден, Гетingen и Мünden. Мост је завршен почетком зиме 1593. године.

Током Тридесетогодишњег рата мост су 1625/26. године тешко оштетили Тилијеви плаћеници; затим је 1643. године поплава уништила оба моста. Каснији извештај војводи Огусту, датован око 1650. године, наводи: "Мостови преко Иннерсте су се урушили (уништени). Пут од Гитера до Лутера више није проходан јер су га зарасла стабла и жбуње."

Мостови су поново изграђени по старом плану тек 1707–1708. године. Трошкове изградње моста преко Иннерсте требало је да сноси племићка породица Валмоден, као власници земљишта поред њега, док је племићка породица Книстедт требало да сноси трошкове моста преко Миленграбена. Након поплаве 1754. године мост је само привремено поправљен, као и након поплава 1761. и 1764. године које су нанеле тешка оштећења.

Током француске окупације, француски војни пут који је водио од Касела до Брауншвејга овде је прелазио реку Иннерсте. Током поплаве 6. априла 1808. године мост се срушио када су оба стуба оштећена, а лукове су однели трупци које је носио поплавни талас.

Поправке су биле хитне, јер су се војни конвоји загушивали на путу од Касела до Брауншвејга, а осим тога, посета краља Жерома Брауншвејгу била је заказана за 17. мај. Са помоћи француских инжењера, локални занатлије су успели да на време подигну привремени дрвени мост на остацима мостовних стубова, тако да је прелаз могао бити поново отворен у мају 1808. године.

Од тада је мост био познат као "Franzosenbrücke" (Француски мост). То је делимично било зато што су француске трупе учествовале у његовој обнови, а делимично зато што је испред моста била француска стражарница, подигнута да га штити и на којој се од пролазника наплаћивала путарина. Овај дрвени привремени мост остао је у употреби и после француске окупације и реновиран је 1817. године по цени од 160 талера, како је забележено у инвентару који су саставиле власти Либенбурга 6. октобра 1817. године.

Кључни камен централног лука, датира из 1866. године
1818/19. године привремена конструкција је замењена каменим мостом, чију је изградњу надгледало Краљевство Хановер. Током тих радова мосту је додата трећа лука. Свака од три велике кошаркасте лукове имала је слободну ширину од 19½ стопа и висину од 8 стопа на врху изнад ослонца моста. Трошак је процењен на 3.678 рејхсталера. Непосредно пре краја 1819. године мост је пуштен у саобраћај.

Након врућине која је 29. јуна 1861. године захватила северозападне планине Харц, вода се поново накупила на Францозенбруке, што је довело до поплава у околини и учинило пут за Лутер непроходним. Сматрало се да је главни узрок отвори на мосту за пропуст воде, који су били превише уски. Стога је одлучено да се постојећи камени мост у потпуности демонтира, да се корито реке продуби за 5 стопа и да се мост поново изгради са ослонцима подигнутим за 4 стопе. Кључни камен централног лука, на коме је уклесана година 1866, обележава ову реконструкцију.

Опсежни радови на реновирању изведени су 1987/88. године. Главне мере су обухватале проширење корита реке ради стабилизације темеља и ојачавања корита, обезбеђивање стубова и испод и изнад површине воде, поправку пешчара коришћеног у конструкцији и обнову коловозне површине. Процењени трошкови износили су 162.000 немачких марака.

Током реновирања изведеног 2004. године поправљене су површине од пешчара, а замењени су оштећени парапетни зидови и њихов копинг.

На јужном стубу моста налази се ознака нивоа воде подељена на стопе и инчеве. Мерења показују да је стопа овде дуга 29,2 цм. Посебно, подела на 10 инча по стопи, уместо уобичајених 12 инча, указује да је ово вероватно стари баварски систем стопа и инча. Увођење баварских јединица датира још из времена када Кућа Вителсбаха није била само владајућа кнежевска династија Баварске, већ и изборници Келна, а тиме и владари кнежевске бискупије Хилдесхајм, којој је тај крај тада припадао.

У оквиру преусмеравања савезних путева 6 и 248, окружна управа Волфенбјутел изградила је 1964/65. године два нова моста око 300 метара јужно од Хоенродеа. Бивши B 248 је накнадно деградиран у окружни пут 32. Стари Францозенбруке и суседни мост преко Миленграбена и даље се користе за локални саобраћај.