Са помоћи федералних и државних средстава, данашња црква Мартина Лутера изграђена је поред парохијске сале. Изградња је почела 1954. године, а црква је освештана 21. маја 1956. године, што је био други дан Духова. Овај датум је значајан за ову цркву, јер су изградња цркве и свих парохијских зграда (Кућа Мартина Лутера, парохијски дом и вртић) започети на други дан Духова.
Узимајући у обзир жив песак у земљишту, зграду је пројектовао архитекта проф. др-инж. Берндт као лагану конструкцију од армираног бетона. Унутрашњост цркве је трапезастог облика, са широм западном страном окренутом ка улици Berliner Straße; на истоку се налази ужа страна у којој је олтар.
Главна оса унутар цркве је централна "Христова оса", оријентисана од истока ка западу, према којој су такође усмерена места за вернике. Крст на олтару симболизује прошлост распећа Исуса, док витраж иза њега указује на будући повратак Господа. Између прошлости и будућности налази се катедра, са које се у садашњости проповеда Реч Христова. Витраж је израдио сликар и графички уметник Клаус Валнер (1926–1979), док су делови олтара, амвона, крстионице и читаонице израђени од стране његове супруге, скулпторке Урсуле Квернер (1921–1969).
У звонику се налазе четири звона; три звона из Бохумер Ферајна (Bochumer Verein) освештана су још 1955. године током изградње цркве, а четврто звоно је додато касније. Пети отвор за звоно у торњу остаје празан.
Крстилиште цркве је посебно запажено. Изливено је од омота гранате од стране вештог пекара. Суд је већ био у употреби за крштења на првом месту окупљања заједнице, у пабу "Крајенкруг". Крстилиште се и данас користи и представља симбол да чак и ратни инструменти могу бити пренамењени за добру сврху.
У октобру 1961. године основана је матична заједница: Заједница Светог Матеја. Ова заједница је успела да се усели у своју цркву 1968. године. Због прекомерних трошкова реновирања, црква Светог Матеја је морала да буде поново затворена 2007. године; пасторалну бригу сада води Апостолска парохија (цркве Светог Павла и Светог Марка).
Текст: Маркус Шулце, локални историчар за Хохенроде