Витешки господари Хагена први пут су забележени 1129. године; тврђава се око 1186. године помиње као *castro, quod appellatur Haghen* (тврђава позната као Хаген). Смештен на важном војном и трговачком путу између Миденa и Халберштата, замак је око 1280. постао породично седиште породице фон Хаген, иако је о њима сачувано врло мало података.

Зидови и ровови замка служили су за одбрану од непријатељских упада и опсада, што је у то време било прилично уобичајено у овом крају. Име замка потиче од витеза Гебхарда фон Боргфелда, који је 1280. године преузео замак од војвода из Волфенбјутела.

За време владавине господара Бортфелда, име "Хаген" је проширено тако да укључује и лично име "Гебхард", које је било уобичајено у њиховој породици. Ово је учињено како би се Хаген у Бруншвигу разликовао од других Хагена који су такође припадали господарима Бортфелда. До 16. века, ново име Гебарцсхаген односило се само на тврђаву.

Почетком 15. века становници изолованих насеља на просецима Ведем и Кирхерите преселили су се под заштиту замка. Њихова села су напуштена, а њихова земља је укључена у имање Хаген. 1406. године трупе бискупа Хилдесхајма уништиле су већину замка. По налогу војвода из Брунсвика, најважнији делови – нарочито оружара и куле – су касније обновљени.

Село су чинили углавном сељаци, пољопривредни радници, занатлије и трговци. Четири воденице су обезбеђивале брашно и крупицу. Касније су додате цементне млинове и каменоломи. Гебарцхаген је такође био познат као село корпараша и метлара.

У 16. веку, замак Гебахардсхаген постао је административни центар. Током Тридесетогодишњег рата (1618–1648), и замак и село Гебахардсхаген претрпели су штету; након тога, замак је управљан у складу са временом као имање. Подручје штала је до око 1560. године већ било готово удвостручено јужном проширењем.

Војвода Рудолф Аугуст (1666–1704) био је први који је јавно дао у закуп округ и пољопривредно имање Гебхардсхаген. Сходно томе, 1671. године, Херман Хепфнер, тајни саветник и канцелар из Кронштейна, добио је закуп као први и највиши понуђач. Услови закупа трајали су три, шест, девет или дванаест година; били су прилагођени циклусу троврста система.

Појавом рудника и топионица у 20. веку град је постао дом за многе породице рудара. 1982. године затворена је рударска јама Хаверлахвизе, последња од 15 јама у Солцгитеру и региону Фохарц. Иако је била највећа и најсавременија јама за вађење гвожђа у Европи, са резервама од 40 милиона тона сирове руде у тренутку затварања, морала је да буде затворена из економских разлога. Као спомен, 18-тони машина за бушење тунела – која се користила под земљом до самог затварања рудника – подигнута је 1983. године на углу Ведемевег и Рајхенбергер штрасе.

Извор: укључујући књигу *Salzgitter* Јиргена Ходемахера, 1984.