Крајем августа 1973. године око десет хиљада "гостујућих радника" у Форду у Келну ступило је у спонтани и "дивљи" штрајк како би протестовали против отпуштања. Тражили су једнаку плату за једнак рад под пристојним условима рада. Штрајкаши су заузели погон фабрике. Дању су протестовали; ноћу су плесали. Био је то плес на леђима тигра. Штрајк је разбијен силом. Међутим, харизматични портпарол Баха Таргун, кога су многи описивали као "Кохн-Бендита међу радницима-гостима", постао је култна фигура. Међутим, касније је због тога доживео огроман правни притисак.

Ослањајући се на сећања бивших активиста, Недим Хазар је написао мјузикл о овом некада легендарном догађају. Он је намењен као музичка посвета првој генерацији турских миграната. Јер они нису само допринели економском чуду; они су такође били део послератног демократског историјата Немачке. "Баха и дивље седамдесете" приповеда о сну тих људи за бољим животом, о њиховој чежњи за домом који су оставили иза себе и о њиховој борби за признање. Публика се води на путовање кроз време у деценију друштвених превирања. Путовање кроз хотпанце, цветну децу, Форд Транзит, "Блауер Бок" и Мао Библију.

Изведене уживо од стране рок бенда, гудачког трија и турских инструменталиста, песме су инспирисане међународним мјузиклима тог доба, као што су *Hair*, *Виолиниста на крову* и рок опера *Томи*. Режисер Тони Данхам је Енглез, док је Недим Хазар одрастао у Сиднеју 1970-их. Насловну нумеру "Још по један марк за све!" допринео је Хазаров син, репер Еко Фреш. У њој он дочарава дух живота многих мигрантских радника из 1970-их у стиховима: "Ти си нико, настави, увек на монтажној траци, мигрантски радниче."