Догађај је одржан у сарадњи са градом Салцгитер и Гунтером Косторцом, председником удружења за повезивање градова Салцгитер–Катовице. У оквиру церемоније, Кристоф Луке из Одељења за заштиту баштине града Салцгитер одржао је предавање о првом смештају избеглица у избегличким логорима, изградњу стамбених насеља и нових цркава за претежно католичке избеглице, све до расељених лица која су покренула своја предузећа док су још живела у баракама логора у Салцгитеру – нека од њих постоје и данас. Луке је такође истакао споменике у Цалзгитеру који обележавају овај период, као што је "Лихткруц" (Крст светлости) на Бисмарк-тору у Цалзгитер-Баду.
Међу гостима, поред градоначелника Френка Клингебиела и Гунтера Косторца, били су Сара Кригер, која је представљала државног комесара Доње Саксоније за миграцију и учешће, др Мехрдад Пајандех; Штефан Раухут, савезни председник Словачког удружења – Доња и Горња Шлезија; Хајко Шмелцле, регионални председник Федерације расељених лица, регионално удружење Доње Саксоније; Максимилијан Михалек, први председник Немачког алпинистичког клуба, катавицког огранка у Салцгитеру; и Јацек Малчер, секретар овог огранка Немачког алпинистичког клуба. На церемонији су били присутни и многи представници других регионалних удружења, као и један очевидац: Елизабет Дириг, рођена Лечибил, која је рођена у Катовицама 1941. године и дошла у Цолсгитер 1946. године, где је првобитно била смештена у логор у Имедорфу, све док није пронашла нови дом у Гебардсхагену. Она се сећа да је 1951. године била једно од троје деце из Катовица чије је школарине плаћao град Салцгитер – захваљујући споразуму о побратимству између Салцгитера и Катовица. И даље живи у Салцгитеру.
Салцгитер: модел за културу сећања на прогон и исељавање
У свом говору лорд-градоначелник Френк Клингебил подсетио је на искуства расељених лица из Шлезије, Источне Пруске, Помераније, Румуније, Југославије, Мађарске, Совјетског Савеза и других региона док су се насељавали у своје нове домове у Савезној Републици Немачкој.
"На многим местима их је локално становништво дочекало са скептицизмом, а у неким случајевима и са непријатељством. Тако је било и у Салцгитеру." Станбени простор је у почетку био оскудан, као и залихе хране, нарочито у првим годинама. Али упркос трауматичним ратним искуствима, упркос искључености и најнеповољнијим условима, милиони немачких расељеника преузели су своју судбину у своје руке 1950-их и 1960-их година. "Помогли су да се обнови разорена Немачка и допринели немачком економском чуду и економским основама које и данас чине темељ наше земље." Данас се карактер партнерства између Солзгитера и Катовица променио, нагласио је Клингебил. "Ради се о сећању на порекло мајки и отаца који су изградили наш град. Ради се о одavanju почасти њиховој патњи током бекства и очувања старих традиција које су донели са собом из Шлезије, а посебно из Катовица." Грађанско побратимство и партнерства, рекао је, важни су за неговање демократије. Завршио је: "Историја и култура бивших источних територија део су наше културе. Морамо се залагати за мир и слободу у оквиру међународне заједнице." Од свог оснивања, Салцгитер је град који привлачи нове становнике и увек се издвајао по томе што су његови становници с отвореним рукама дочекивали оне који су овде пронашли нови дом.
Солзгитер служи као модел за друге локалне самоуправе које у свом историјском сећању више не стављају тако снажан акценат на питања бекства и протеривања, похвалио је Штефан Раухут, савезни председник Сilezianског удружења.
Хајко Шмелцле, регионални председник Удружења расељених лица Доње Саксоније, позвао је да се ова сећања одрже жива, "да се оно што се тада догодило између Пољске и Немачке никада више не понови". Додао је: "Колико је дивно живети у пријатељству – колико је ужасно у неслагању."
Гунтер Косторц, председник програма побратимљења Салцгитер–Катовице, нагласио је да би желео да уговор о побратимљењу са Катовицама прерасте у партнерство о побратимљењу градова са Салцгитером. Председник катовицког огранка Немачког алпијског клуба, Максимилијан Михалек, већ је упутио упит председнику Градског већа Катовица. Нажалост, Катовице већ има споразум о побратимљењу са Келном, због чега би остварење овог плана могло бити тешко.
Историја спонзорства
Побратимство има корене у послератној епохи. Побратимство између Солзгитера и Катовица иницијатива је Хелмута Косторца, оца Гунтера Косторца. То је у то време било друго побратимство између градова у Немачкој. Неколико дана раније, Гослар је успоставио побратимство са некадашњим источнонемачким градом Бриг, данас Бжег (Пољска).
Многи расељени из горњесилезијског града Катовице нашли су нови дом у Цалцгитеру после рата. 1945. године избеглице су чиниле 45 одсто становништва. 15. августа 1951. Градско веће Солзгитера једногласно је одлучило да успостави партнерство о братском градићу са горњесилезијским градом Катовицама и његовим становницима. Уручење сертификата одржано је 22. септембра 1951. године.
