Птичија грип, уобичајено познат као птичија грип, је заразна болест коју изазивају вируси птичије грипе. Може да погађа, између осталог, кокошке, ћурке, патке и гуске, као и друге живине, лабудове и друге дивље птице. Вируси птичије грипе могу се поделити у две групе: такозване нископатогене ("мање патогене") и високопатогене ("високо патогене") вирусе грипе. Вируси високопатогеног грипа (на пример, H5N1) могу изазвати тешку болест код живине, нарочито код кокошака или ћурки, што је обично фатално. С друге стране, нископатогени вируси инфлуенце често изазивају само благе или никакве знаке болести, јер ови вируси немају својства потребна за изазивање тешке болести. Међутим, нископатогени вируси инфлуенце могу да мутирају у високопатоген облик.
Само вируси птичијег грипа подтипова H5 и H7 могу постојати у високо патогеном облику. Након инфекције високо патогеним вирусима птичијег грипа, посебно кокошке и ћурке показују симптоме као што су висока температура, губитак апетита, слабост, летаргија и отежано дисање. Поред осталог, долази до драстичног пада у производњи јаја. Понекад птице изненада угину без претходно видљивих симптома. У већини случајева, заражене птице угину. Код патки и гусака симптоми су понекад мање изражени, што значи да инфекција није одмах препознатљива.
Иако су кокошке и ћурке нарочито подложне тешким болестима, симптоми птичијег грипа нису јединствени за ову болест и могу се јавити и код других болести. Стога власници стоке морају одмах да се обрате ветеринару ако у свом стаду уоче било какве клиничке абнормалности (нпр. изненадне смрти, смањен унос хране и воде, пад производње јаја итд.).
Ако постоје разлози за сумњу на инфекцију птичјом грипом, надлежни ветеринарски орган мора бити одмах обавештен. Ветеринарски орган ће затим одлучити да ли треба узети узорке од животиња и испитати их у лабораторији. Ако се у лабораторији потврди инфекција вирусом птичијег грипа H5 или H7, надлежни ветеринарски орган мора спровести прописане мере контроле. Ово се односи на све објекте, без обзира на број држаних птица. На пример, стока живине мора бити уклоњена. Објекат затим мора бити очишћен и дезинфикован.
Обично се око зараженог погона за живину успоставља заштићена зона радијуса најмање 10 километара на период од најмање 30 дана. Унутар заштићене зоне важе бројна ограничења. На пример, држане птице не смеју бити премештане.
Због високог ризика од инфекције и обимних контролних мера које су потребне, сви узгајивачи живине су обавезни да заштите своје животиње од инфекције птичјом грипом и да се строго придржавају такозваних мера биобезбедности. Ово се односи и на мале хоби фарме.
Одређене мере биобезбедности су обавезне за све узгајиваче живине: живина се сме хранити и заливати само на местима недоступним дивљим птицама. Храна, постељина и други предмети са којима живина може доћи у контакт морају бити складиштени ван домашаја дивљих птица.
Друге важне мере биобезбедности обухватају чишћење и дезинфекцију одеће и обуће пре уласка у кокошарник. Као алтернатива, могу се користити једнократна заштитна одећа (оверсали, навлаке за ципеле). Једнократну заштитну одећу треба одбацити одмах након употребе. Опрему и возила такође треба очистити и дезинфиковати пре уношења у кокошарник.
Сваки узгајивач живине је обавезан да региструје своју фарму живине код надлежног ветеринарског органа.
У принципу, вируси високопатогене птичје грипе могу се пренети на људе. То се обично дешава само након блиског контакта са зараженим животињама. Стога треба избегавати контакт са зараженим животињама или га остварити само уз примењивање одговарајућих заштитних мера.